Сателитски насупрот оптичког интернета: Двобој кашњења и пропусног опсега 2025.

U trci za brzim internetom, satelitski i optički internet predstavljaju dva veoma različita pristupa. Optički internet (zemaljski širokopojasni) se često smatra zlatnim standardom – omogućava prenos podataka gotovo brzinom svetlosti kroz staklene kablove ukopane ispod zemlje ili razvučene po stubovima mcsnet.ca. Sa druge strane, satelitski internet šalje podatke do satelita u orbiti i nazad na Zemlju, omogućavajući povezivanje praktično bilo gde na planeti. Svaka tehnologija ima svoje jedinstvene prednosti i slabosti, naročito kada je reč o latenciji (kašnjenje mreže) i protokolnosti (propusni opseg podataka). Ovaj izveštaj daje ažurirano poređenje satelitskog i optičkog interneta na sredini 2025. godine, analizirajući kako funkcionišu, njihove tipične performanse, primenu u realnim slučajevima, razlike u pokrivenosti, infrastrukturne izazove, troškove i nedavne inovacije poput Starlink-a kompanije SpaceX i 5G širokopojasnog interneta.

Tehnička infrastruktura: Kako funkcionišu satelitski i optički internet

Optički širokopojasni internet: Optički internet prenosi podatke kao impulse svetlosti kroz staklena vlakna. Pošto se informacije prenose svetlošću, optika može preneti ogromnu količinu podataka izuzetno velikom brzinom – čak i do gigabita u sekundi – uz veoma nisku atenuaciju signala. Optičke mreže obično idu direktno do domova (FTTH) ili kvartova, pružajući posvećenu fizičku konekciju. Rezultat je brza i pouzdana veza na koju ne utiču radio smetnje ni vremenske prilike. Podaci na optici mogu putovati bukvalno skoro brzinom svetlosti, zbog čega je latencija na optičkim vezama izuzetno niska (često svega nekoliko milisekundi na lokalnim mrežama) mcsnet.ca trailblazerbroadband.com. Postavljanje žične infrastrukture zahteva značajne građevinske radove – kopanje rovova ili korišćenje stubova za razvod kablova – ali jednom kada je postavljena nudi nenadmašnu stabilnost i kapacitet.

Satelitski internet: Satelitska konekcija koristi bežične radio talase za slanje podataka između korisnikove lokacije i satelita u orbiti. Korisnik instalira satelitsku antenu (transiver) kod kuće, koja šalje zahtev satelitu u svemiru; signal se zatim šalje do zemaljske stanice povezane na internet okosnicu, i proces se obrće za povratne podatke ziplyfiber.com. Tradicionalni satelitski internet je zavisio od geostacionarnih satelita na oko 22.000 milja (35.000 km) iznad Zemlje. Zbog te velike udaljenosti, vreme putovanja podataka u oba smera je veoma visoko – jedno putovanje signala do geostacionarnog satelita traje otprilike 600–650 milisekundi u najboljem slučaju satmarin.com satmarin.com. Ovo dodatno kašnjenje, odnosno visoka latencija, je ključni nedostatak klasičnog satelitskog interneta. Noviji sistemi kao što je Starlink koriste satelite u niskoj Zemljinoj orbiti (LEO) koji se nalaze mnogo bliže (nekoliko stotina milja iznad), čime se latencija dramatično smanjuje na desetine milisekundi trailblazerbroadband.com. Međutim, LEO mreže zahtevaju mnogo satelita koji se kreću u sazvežđima i složenu infrastrukturu na zemlji za prebacivanje konekcija. Satelitske veze su takođe bežične, što znači da ih mogu poremetiti jaka kiša ili atmosferski uslovi (poznato kao rain fade), i zahtevaju čist pogled ka nebu. Ključna prednost satelita je sveprisutna pokrivenost – mogu opslužiti udaljene predele daleko izvan dometa bilo kog optičkog ili kablovskog voda.

Latencija i protok: Poređenje tipičnih performansi

Jedna od najizraženijih razlika između satelitskog i optičkog interneta jeste u latenciji i protoku. Latencija je vreme potrebno da podaci stignu od izvora do odredišta (često se meri kao “ping” u oba smera). Protok je brzina prenosa podataka konekcije. Tabela ispod poredi ove metrike za moderne satelitske servise u odnosu na optički širokopojasni internet:

Latencija: Kašnjenje širenja na optici je zanemarljivo za većinu svrha – paket može preći stotine kilometara za nekoliko milisekundi. Ukupnu latenciju na optičkom internetu uglavnom određuje rutiranje i udaljenost servera, često u opsegu 10–30 ms za obližnje servere medium.com. Satelitska latencija, s druge strane, zavisi od visine orbite. Tradicionalni GEO sateliti prouzrokuju kašnjenja od pola sekunde u oba smera; čak i u idealnim uslovima pingovi od 600 ms su uobičajeni medium.com satmarin.com. Takva visoka latencija se veoma primećuje kod interaktivnih aplikacija. LEO sateliti kao što je Starlink su znatno suzili taj jaz: Starlink reklamira ~25–50 ms tipične latencije na kopnu ispreview.co.uk starlink.com, što je na nivou nekih kablovskih/DSL konekcija. Zapravo su krajem 2024. Starlink korisnici u Velikoj Britaniji imali median latenciju od ~41 ms ispreview.co.uk. Ipak, optika i dalje ima prednost u latenciji – optička veza do bliske destinacije može biti svega ~2–5 ms trailblazerbroadband.com, i zemaljski putevi izbegavaju dodatne korake kroz svemir. Niska latencija daje optici prednost za aplikacije u realnom vremenu.

Propusni opseg: Optika je trenutno kralj brzine. Gigabitni (1000 Mbps) optički paketi su široko dostupni, a mnogi provajderi nude 2 Gbps, 5 Gbps ili čak 10 Gbps usluge u 2025. godini za one kojima je to potrebno trailblazerbroadband.com. Čak i prosečne optičke kućne veze dostižu stotine Mbps. Satelitski propusni opseg je istorijski bio ograničen – starije usluge su obično dostizale maksimalno 12–25 Mbps za preuzimanje medium.com. Moderni sateliti visokog protoka i LEO konstelacije značajno su ovo poboljšali. SpaceX Starlink korisnici najčešće beleže brzine od ~50 Mbps do 150–200 Mbps za preuzimanje, u zavisnosti od opterećenja mreže trailblazerbroadband.com. Starlinkovi vlastiti izveštaji pokazuju da većina korisnika ima 100+ Mbps za preuzimanje i oko 10 Mbps za slanje starlink.com. U idealnim uslovima neki Starlink korisnici dostižu i više od 200 Mbps. Međutim, brzine mogu varirati sa zagušenjem satelitske mreže – na primer, kako se broj korisnika povećava, srednje Starlink brzine u nekim regionima su fluktuirale ili opadale mcsnet.ca ispreview.co.uk. Kapacitet optike je suštinski ograničen opremom (može se nadograditi promenom lasera/modema) zbog čega su multi-gigabitne brzine izvodljive, dok je satelitski kapacitet zajednički korisnicima u jednom snopu i restriktivan zbog spektra. Vredi napomenuti da Starlink teži ka 1 Gbps u budućnosti sa većom konstelacijom, ali to za sada ostaje cilj trailblazerbroadband.com.

Konzistentnost i džiter: Pored same propusnosti, optika obično pruža konzistentniji rad i niži džiter (varijaciju u latenciji). Satelitske veze – posebno kada se signal prosleđuje između pokretnih satelita – mogu imati veću varijabilnost. Korisnici su prijavili da kod Starlinka ponekad latencija naglo skoči (npr. kratkotrajno do 100–200+ ms) zbog promene satelita ili prebacivanja mreže, iako je prosečna vrednost niska reddit.com. Geostacionarni satelitski korisnici mogu imati promenljivu propusnost i usporenja u udarnim terminima medium.com. Direktna, žičana veza kod optike znači da svaki paket ima stabilno vreme prenosa, što odgovara aplikacijama poput onlajn igranja ili VoIP-a koje su osetljive na džiter.

Stvarne performanse u čestim slučajevima korišćenja

Kako satelitski i optički internet utiču na svakodnevne onlajn aktivnosti? U nastavku razmatramo nekoliko slučajeva korišćenja i učinak svake tehnologije:

• Video strimovanje: Gledanje filmova ili TV-a (npr. Netflix, YouTube) zahteva konzistentan protok više nego nisku latenciju. Strim visokog kvaliteta 1080p obično zahteva ~5–10 Mbps, a 4K HDR video može tražiti 25 Mbps ili više. Optika lako podržava više 4K strimova istovremeno zahvaljujući velikim brzinama i neograničenom protoku. Buffering je redak na optici osim ako je sam server spor. Satelit (LEO) može strimovati HD pa čak i 4K sadržaj na jednom ekranu bez problema kada radi brzinama od 50–100+ Mbps. Starlink ima dovoljno propusnog opsega za strimovanje i promoviše se kao pogodna opcija za video striming starlink.com. Međutim, ako više uređaja strimuje istovremeno ili dođe do zagušenja mreže, korisnici satelita mogu primetiti pad kvaliteta do nižih rezolucija. Takođe, mnogi satelitski paketi (posebno stariji GEO sistemi) imaju ograničenja protoka – nakon izvesnog broja GB brzina se usporava, što otežava dalje strimovanje. Vremenske neprilike takođe mogu izazvati kratkotrajne prekide u satelitskom strimovanju. Generalno, video strimovanje je tolerantno na latenciju (pošto buffering može da prikrije kašnjenja), tako da čak i GEO sateliti (600 ms latencija) mogu prikazivati sadržaj sve dok ima dovoljno propusnog opsega. Ali kod GEO paketa sa 10–25 Mbps i strogim ograničenjima protoka, jedan kvalitetan strim može „pojesti“ celu vezu ili potrošiti mesečni limit. Optika ima jasnu prednost za domaćinstva sa višestrukim uređajima koji strimuju ili za gledanje 4K sadržaja ceo dan, dok je satelit dobra opcija za povremeno ili jednokratno strimovanje uz obazrivost na potrošnju protoka.
• Onlajn igranje: Real-time multiplejer igre (npr. pucačine iz prvog lica, MMO) izuzetno su osetljive na latenciju i džiter. Optika pruža najbolje iskustvo za igranje – latencija lokalno od ~5–20 ms omogućava skoro trenutne odgovore servera, a minimalan džiter garantuje glatku igru. Takmičarski igrači svakako preferiraju optiku ili kablovsku vezu zbog najnižeg pinga. Satelit (LEO) poput Starlinka omogućava onlajn igranje na načine na koje raniji sateliti to nisu mogli. Sa Starlink latencijom od 30–50 ms, mnoge onlajn igre su igrive starlink.com. Povremeno igranje, RPG, igre na poteze ili cloud-streaming igre funkcionišu bez problema. Međutim, čak i osnovna latencija od ~40 ms je na gornjoj granici za profesionalce ili eSport takmičenja, a Starlink korisnici ponekad primećuju skokove latencije ili kratke prekide koji ometaju brzo igranje reddit.com starlinkinstallationpros.com. Kod GEO satelita (600+ ms ping) brzo igranje je neizvodljivo – kašnjenje bi izazvalo ogroman lag i frustraciju u svakoj akcionoj igri medium.com. Uz to, satelitske veze mogu imati više izgubljenih paketa tokom lošeg vremena ili promena mreže, što može izbaciti igrača iz sesije. Zaključak – za ozbiljne ili takmičarske gejmere preporučuje se optika ili kablovska veza, dok Starlink satelit može biti upotrebljiv za umereno igranje, ali neće zadovoljiti profesionalne ili ozbiljno takmičarske standarde. Klasičan GEO satelit generalno je loš izbor za igranje zbog velike latencije.
• Video konferencije i glasovni pozivi: Zoom, Microsoft Teams, Skype, VoIP telefonski pozivi zahtevaju nisku latenciju i stabilan protok za dvosmernu komunikaciju u realnom vremenu. Optika bez napora podržava video konferencije – niska latencija omogućava minimalno kašnjenje između učesnika, a veliki upload brzine podržavaju HD video u odlaznom smeru. Sa optikom, čak i grupni pozivi sa HD videom za svakog učesnika teku glatko, a ima dovoljno propusnog opsega i za deljenje ekrana itd. Satelit (LEO) može adekvatno podržati video pozive takođe. Starlink latencija od ~30–50 ms spada u prihvatljiv opseg za konverzaciju (0,03–0,05 sekundi kašnjenja je jedva primetno). Starlink se jasno reklamira kao pogodan i za video pozive i VoIP starlink.com. Većina korisnika može koristiti Zoom ili Teams na Starlinku sa samo povremenim „štucanjem“, iako kvalitet ponekad može pasti da bi sistem održao stabilnost ako mrežni uslovi variraju. Jedini izazov je da, ako dođe do kratkotrajnog prekida ili prebacivanja satelita (čak i od par sekundi), video poziv može zamrznuti ili puknuti – što se kod optike retko dešava. S druge strane, GEO satelit ima velikih problema sa video četom u realnom vremenu: kašnjenje od 600 ms donosi primećeno polusekundno kašnjenje, pa ljudi nehotice upadaju jedni drugima u reč. Razgovor je moguć, ali liči na stari satelitski telefon – neprijatne pauze i eho efekti. Takođe, VPN-ovi korišćeni pri radu na daljinu slabo funkcionišu na linkovima sa visokom latencijom freedomsat.co.uk. Ukratko, za rad od kuće i virtuelne sastanke, optika nudi gotovo bešavno iskustvo, dok Starlink uglavnom može zadovoljiti zahtev s manjom rezervom u pogledu latencije i pouzdanosti. Starije satelitske usluge video konferencije čine napornim i uglavnom su krajnje rešenje za udaljene radnike.
• Opšte surfovanje i preuzimanja: Za svakodnevno surfovanje, email, društvene mreže ili preuzimanje fajlova, obe tehnologije mogu zadovoljiti potrebe, ali s različitim korisničkim iskustvom. Na optici, surfovanje je trenutno – web stranice se brzo učitavaju i više uređaja može istovremeno preuzimati ili ažurirati softver bez usporenja. Velike preuzimanje fajlova ili ažuriranja softvera (koja mogu imati nekoliko desetina GB) su brza na optici; fajl od 10 GB može se preuzeti za manje od 2 minuta na gigabitnoj liniji (pod uslovom da je i izvor dovoljno brz). Na satelitu, osnovno surfovanje je uglavnom u redu. Jednostavne stranice se otvaraju sa blagim dodatnim kašnjenjem na Starlinku u odnosu na optiku, ali je sasvim podnošljivo. Na GEO satelitu latencija čini da web sajtovi deluju tromo – svaka nova stranica može početi da se učitava sa dodatnim kašnjenjem od pola sekunde ili više satmarin.com satmarin.com, što se dodatno primeti na modernim vebsajtima sa mnogo elemenata jer se sve zahteva redom. Starlink-ova latencija uglavnom rešava ovaj problem, pa surfovanje podseća na iskustvo radu na DSL ili kablu. Kod preuzimanja fajlova, Starlinkova brzina od ~50–150 Mbps znači da će preuzimanje više-gigabajtnih igara ipak potrajati (npr. igra od 40 GB može da se skine za sat ili dva na ~100 Mbps). Optika bi to uradila za nekoliko minuta. Pored toga, kod satelitskih planova sa limitiranim protokom, veliko preuzimanje može korisnika uvesti u režim usporavanja za ostatak meseca. Generalno, optika briljira za masovna preuzimanja i sinhronizaciju sa cloud-om, dok je satelit odgovarajući za umereno korišćenje, ali treba obratiti pažnju na utrošak i moguće usporenje kod ogromnih podataka.

Ukratko, optika pruža superiorne performanse u gotovo svim uobičajenim slučajevima korišćenja zahvaljujući niskoj latenciji, visokim brzinama i pouzdanosti. Satelitski internet (naročito moderni LEO sistemi) je značajno napredovao i sada može podržati svakodnevne aktivnosti – uključujući strimovanje i video pozive – što je ranije bilo veoma teško na satelitu. Za jednog korisnika ili malo domaćinstvo, Starlink može biti gotovo uporediv sa manjim kablovskim paketom za opštu internet upotrebu. Ipak, pod opterećenjem višestrukih intenzivnih zadataka u isto vreme ili za aplikacije osetljive na kašnjenje, satelit i dalje zaostaje za optikom. Klasični geostacionarni satelitski internet ostaje pogodan samo za osnovne potrebe (email, jednostavno surfovanje, strimovanje nižeg kvaliteta) i nije preporučljiv za interaktivne ili podatkovno intenzivne zadatke.

Pokrivenost i dostupnost: Dosezanje urbanih naspram ruralnih područja

Pokrivenost optičkim internetom: Optički internet nudi fantastične performanse, ali je ograničen tamo gde je infrastruktura izgrađena. Postavljanje optičkih kablova do svake kuće je ogroman posao i do 2025. to je još uvek u toku, posebno u retko naseljenim područjima. Urbana i prigradska naselja beleže brzi rast optike – u SAD je do kraja 2024. više od 76 miliona domova imalo dostupnu optiku trailblazerbroadband.com, a desetine miliona novih optičkih priključaka dodaje se svake godine. Mnogi gradovi sada imaju barem jednog provajdera optike (ili brzi kablovski internet kao alternativu). Nasuprot tome, ruralna područja često nemaju optiku, pa čak ni kablovski internet. Povlačenje novog kabla preko velikih udaljenosti koji koristi mali broj korisnika može biti previše skupo bez subvencija (što je tema narednog odeljka). Kao rezultat, značajan deo ruralnog stanovništva ostaje bez usluge ili je slabo pokriven žičnim internetom. Na primer, otprilike 22% Amerikanaca u ruralnim područjima nema pristup fiksnom internetu sa brzinom od osnovnih 25 Mbps, za razliku od samo 1,5% urbanih Amerikanaca usda.gov. Ovi ruralni korisnici se često oslanjaju na stariji DSL preko telefonske linije, fiksni bežični ili satelitski internet, ukoliko optika ili kablovski nisu dostupni. Čak i u zemljama sa agresivnim programima izgradnje optike, udaljena sela ili ostrva mogu biti izostavljena zbog visokih troškova povezivanja. Ukratko, dostupnost optike je izvanredna u mnogim urbanim područjima (i svake godine sve bolja), ali je neujednačena ili nepostojeća u mnogim ruralnim ili teško dostupnim mestima. Države ulažu u inicijative za proširenje optike na ruralna područja, ali ti projekti zahtevaju vreme i milijarde dolara.

Pokrivenost satelitom: Satelitski internet je dostupan praktično bilo gde na Zemlji gde postoji čist pogled na nebo. To je glavna prednost satelitske usluge – geografija je skoro irelevantna. Bilo da ste na vrhu planine, na farmi, brodu na moru ili u izolovanom selu, korisnik se može povezati putem satelita ukoliko je u dometu satelitskog signala i ima odgovarajuću opremu. Tradicionalni GEO satelitski provajderi (poput HughesNet, Viasat) pokrivaju velika kontinentalna područja (ponekad i čitave hemisfere) sa svega nekoliko satelita. Savremene LEO (niskoorbitalne) konstelacije poput Starlink-a teže globalnoj pokrivenosti sa stotinama ili hiljadama satelita. Starlink već pokriva veći deo Severne Amerike, Evrope i drugih regiona i do kraja 2024. imao je oko 4,6 miliona korisnika širom sveta ispreview.co.uk, uključujući i korisnike iz vrlo zabačenih oblasti. Do sredine 2025. Starlink pokriva većinu naseljenih područja, mada se usluga na ekstremno severnim ili južnim geografskim širinama još uvek razvija. Prednost u ruralnim područjima je očigledna – satelit može stići tamo gde optika i mobilne mreže nisu stigle. Međutim, pokrivenost nije svuda ujednačena: Starlink, na primer, ima ograničenja kapaciteta u svakoj ćeliji pa u popularnim ruralnim oblastima može postojati lista čekanja kada se prijavi previše korisnika. Dodatno, fizičke prepreke (planine, drveće, zgrade) mogu ometati čist pogled antene ka nebu; u urbanim jezgrima sa visokim zgradama, Starlink često nije praktičan zbog zaklonjenog pogleda na nebo (ironija je što gradovi svakako imaju optiku). Prenosivost je još jedan segment pokrivenosti – određeni satelitski paketi omogućavaju korisnicima da ponesu svoju antenu bilo gde (npr. u kamperu ili na brodu) i da i dalje imaju internet, što kod optike nije moguće. Ukratko, satelit nudi nenadmašan domet, omogućavajući internet u mestima koja su potpuno izvan žične mreže. Mana je što tamo gde postoje obe opcije, satelit se bira tek ako nema dostupne optike/kabla ili je potrebna prenosivost.

Vredi napomenuti da i druge tehnologije širokopojasnog interneta igraju važnu ulogu u pokrivenosti: kablovski internet (koaksijalni kabl) je dostupan u mnogim predgrađima i manjim gradovima (iako nije tako brz kao optika, široko je rasprostranjen), a fiksni bežični 5G se pojavljuje i u urbanim i u ruralnim regijama. 5G kućni internet koristi mobilne tornjeve za slanje interneta direktno do kuće, a operateri su brzo proširili pokrivenost ovom tehnologijom. Kada je dostupan, 5G može pružiti brzine od 100 Mbps do 1 Gbps bežično broadbandnow.com wired.com, čineći ga konkurencijom žičanoj usluzi. Međutim, kao i kod optike, 5G pokrivenost još uvek ima praznine u ruralnim područjima i može biti ograničena udaljenošću do baznih stanica. O 5G ćemo više pisati u delu o napretku tehnologije, ali kada je reč isključivo o pokrivenosti, satelit je i dalje jedini širokopojasni internet koji je praktično globalan – što je od vitalne važnosti za seoske zajednice, pomorske i avionske potrebe kao i za zemlje u razvoju koje nemaju žičnu infrastrukturu.

Zahtevi infrastrukture i izazovi implementacije

Pokretanje optičkog ili satelitskog interneta zahteva potpuno različita infrastrukturna ulaganja koja podrazumevaju sopstvene izazove:

• Optička infrastruktura: Polaganje optičkih kablova je zahtevno po pitanju rada i kapitala. To podrazumeva ili zakopavanje kablova pod zemlju (što zahteva iskopavanja ili horizontalno bušenje, rešavanje dozvola, prava prolaza i moguće ometanje puteva/privatnog vlasništva) ili razvlačenje kablova po stubovima (što je brže, ali zahteva ugovor o korišćenju stubova i izloženost je vremenskim nepogodama ili drveću). Trošak postavljanja optike može biti od nekoliko desetina hiljada dolara po milji u povoljnom terenu ceragon.com do preko 50.000–80.000 dolara po milji u težim uslovima ceragon.com – a u krajnje zabačenim ili surovim područjima trošak po domaćinstvu može vrtoglavo skočiti. Na primer, vladini subvencionisani projekti za ruralnu optiku na Aljasci i u Teksasu procenjeni su na 60.000–200.000+ dolara po domaćinstvu zbog izazovne geografije i retke naseljenosti fierce-network.com fierce-network.com. Tipično, u prigradskim zonama efikasni provajderi javljaju trošak od oko 1.000 dolara ili manje po domaćinstvu fierce-network.com, ali dolazak do poslednjih 5% ruralnih kuća drastično povećava trošak. Osim samih kablova, mreža zahteva čvorišta ili centrale sa optičkim terminalima, lokalnim napajanjem i timovima za održavanje koji popravljaju prekide ili havarije. Vreme je izazov – razvoj optike spor je u poređenju sa bežičnim rešenjima. Može biti potrebno više meseci ili godina za planiranje i izgradnju optičke mreže u nekoj zajednici. I pored ovih izazova, benefit na duži rok je infrastruktura otporna na budućnost: kada je optika jednom položena, može se nadograđivati novom opremom za enorman kapacitet, a troškovi održavanja su relativno mali. Pouzdanost optike je generalno izvanredna, ali ne i apsolutna – kablovi se mogu slučajno preseći tokom građevinskih radova ili usled prirodnih katastrofa, što će prekinuti uslugu dok se ne popravi. Ukratko, optika zahteva velika početna ulaganja u fizičku infrastrukturu i ograničena je geografijom i ekonomičnosti naseljenosti.
• Satelitska infrastruktura: Satelitske mreže svoje troškove najpre ulažu u svemirski segment. Izrada i lansiranje satelita je izuzetno skupo – pojedinačni komunikacioni satelit može koštati stotine miliona dolara, a lansiranje stotina ili hiljada njih (kao kod Starlink-ove LEO konstelacije) znači kontinuirane visoke troškove lansiranja raketa. Ipak, svaki satelit može pokriti široku oblast i opsluživati mnogo korisnika odjednom, pa trošak po korisniku može padati uz rast skale. Jedan od najvećih izazova za satelitski internet je kapacitet: sateliti imaju ograničenu širinu pojasa (limitiranu frekvencijama i tehnologijom na satelitu). Zbog toga su stariji GEO sateliti imali stroga ograničenja prometa – jednostavno nisu mogli dati neograničene količine podataka svima pod zonom pokrivanja. Novi sateliti velikog kapaciteta i LEO konstelacije dodaju više ukupnog kapaciteta, ali i dalje se suočavaju sa ograničenjima spektra i zagušenjima kako broj korisnika raste ispreview.co.uk. Na zemlji, satelitski internet zahteva postavljanje ground station-a (gateway stanica) koje povezuju satelitsku mrežu sa optičkom internet infrastrukturom. Ove stanice treba da se postave na lokacijama sa dobrom povezanošću i jasnim nebom, često ih je potrebno mnogo širom sveta za LEO mreže. Za krajnjeg korisnika infrastruktura je jednostavnija: komplet sa satelitskom antenom i modemom. Starlink, na primer, prodaje komplet (antena, postolje, Wi-Fi ruter) za nekoliko stotina dolara koji korisnici sami instaliraju ispreview.co.uk. Instalacija na strani korisnika je brza (montira se i priključi struja), posebno u poređenju sa čekanjem na postavljanje optičke linije. Brzina implementacije je velika prednost satelita – SpaceX može da lansira desetine satelita jednim letom i pokrije nova područja mnogo brže nego što bi izgradnja optike to omogućila. Ipak, sateliti se ne lansiraju instantno (Starlink još uvek širi svoju mrežu da bi ispunio tražnju). Sateliti imaju i ograničen vek trajanja (LEO sateliti zahtevaju zamenu na svakih 5–7 godina zbog orbitalnog propadanja ili tehnološkog osvežavanja), što znači da mrežu treba stalno održavati i obnavljati u svemiru. Još jedan izazov: orbitalna mehanika i interferencije – upravljanje hiljadama brzorotirajućih satelita bez sudara (opasnost od svemirskog otpada) i koordinacija korišćenja spektra zahtevaju naprednu tehnologiju i međunarodnu regulativu. Sa stanovišta pouzdanosti, satelitski internet može biti pogođen faktorima kao što su solarne oluje ili kvarovi letelica, ali distribuirana konstelacija omogućava zaobilaženje problema na pojedinačnim satelitima. Iskustvo korisnika može biti slabije pri lošem vremenu (kiša ili sneg umanjuju signal), što kod optike nije problem. Sve u svemu, satelitska infrastruktura je nenadmašna u mogućnosti pokrivanja bilo koje lokacije bez troškova kopnene izgradnje, ali nosi velike tehnološke troškove, složenu logistiku i kapacitivne kompromise kakve optičke žične mreže nemaju.
• Održavanje i skalabilnost: Održavanje optike obično zahteva slanje tehničara radi popravke presečenih kablova ili nadogradnje opreme, dok održavanje satelita podrazumeva praćenje iz kontrolnih centara i zamenu jedinica na kraju veka upotrebom novih lansiranja. Povećanje kapaciteta optičke mreže može zahtevati ubacivanje više vlakana ili nadogradnju predajnika – prilično jednostavno ako je optika već položena u zemlju. Povećanje satelitskog kapaciteta znači lansiranje još satelita ili korišćenje naprednije tehnologije velikog protoka (što takođe nije trivialno, ali je neprekidno – npr. Starlink stalno lansira nove satelite i eksperimentiše sa laserskim međusatelitskim vezama za veću efikasnost). Važno je napomenuti da ekonomija skale favorizuje satelite kod pokrivenosti (jedan satelit može pokriti mnogo novih korisnika), ali favorizuje optiku kod kapaciteta po korisniku (posebno u gusto naseljenim zonama – gradovi sa optikom imaju ogroman zajednički kapacitet jer ima mnogo vlakana, dok se nekoliko satelita može zagušiti potražnjom za podacima gradske populacije).

U mnogim slučajevima, ove dve infrastrukture se dopunjuju. Često se primenjuje hibridni pristup: optika se koristi u gradovima i naseljima, dok sateliti (ili fiksni bežični internet) popunjavaju praznine za udaljena područja. Države mogu subvencionisati optiku do maksimalnog broja domaćinstava gde je to racionalno, a za najnepristupačnije oblasti oslanjati se na satelit gde je optika neisplativa. Optika i satelit se i međusobno oslanjaju – satelitske gateway stanice spajaju se u optičku okosnicu, a optičke mreže mogu koristiti satelit za rezervne linkove ili za povezivanje prekomorskih teritorija bez podmorskih kablova. Stalni izazov za donosioce odluka i provajdere je balansiranje ovih tehnologija da bi se postigla univerzalna pokrivenost bez prevelikih troškova.

Poređenje troškova: instalacija i tekuće pretplate

Cena je odlučujući faktor za mnoge kada upoređuju opcije za internet. Evo kako se satelitski i optički internet porede u pogledu početnih troškova instalacije i mesečnih pretplata:

• Početni troškovi instalacije/opreme: Instalacija optičkog interneta u dom može biti besplatna ili uz malu nadoknadu za korisnika, u zavisnosti od provajdera i regiona. Mnogi optički provajderi ukidaju troškove instalacije ili naplaćuju do 100 dolara, posebno na konkurentnim urbanim tržištima ili uz ugovor. Skuplji deo – kopanje rovova, postavljanje kablova – često subvencionišu provajder ili državne donacije, tako da krajnji korisnik ne plaća stvarne troškove infrastrukture direktno (osim kroz mesečnu pretplatu). U novim stambenim kompleksima, taj trošak se može ugraditi u cenu izgradnje. Satelitski internet obično zahteva od korisnika da kupi specijalizovanu opremu. Starlink, na primer, trenutno ceni svoj hardverski komplet oko 599 dolara u SAD (oko 299 funti u Velikoj Britaniji) ispreview.co.uk, iako promocije i regionalno određivanje cene variraju. Neki GEO satelitski provajderi nude antenu besplatno ili uz malu mesečnu zakupninu ukoliko potpišete višegodišnji ugovor, ali često postoji trošak zakupa ili kupovine opreme. Satelitska antena najčešće mora biti profesionalno ili ručno montirana (na krovu ili stubu). Starlink je dizajniran za laku samoinstalaciju (samo je usmerite ka nebu i automatski se podešava) ziplyfiber.com, ali ne snalaze se svi dobro na krovu, pa se može javiti dodatni trošak ako se angažuje treća strana za montažu. Ukratko, satelitski internet obično ima veće početne troškove za korisnika kada je reč o opremi, dok je ogroman infrastrukturni trošak optike skriven od potrošača osim povremenih naknada za instalaciju koje se nekad ni ne naplaćuju.
• Mesečne cene usluge: Cene interneta variraju u zavisnosti od regiona i provajdera, ali postoje određeni trendovi. Optički internet često ima konkurente cene u odnosu na brzinu. U SAD, tipičan gigabitni optički paket košta 70–90 dolara mesečno, a neki provajderi nude promotivne tarife (jedan provajder oglašava 50 dolara mesečno za 1 Gbps internet ziplyfiber.com). Niži paketi (100 ili 200 Mbps) mogu koštati svega 30–50 dolara u nekim mestima ziplyfiber.com. Cene u Evropi ili Aziji za optiku znaju biti još niže po jednom Mbit-u zbog velike konkurencije. Cena po Mbps na optici je veoma niska. Satelitski internet je tradicionalno bio skuplji za manju brzinu. Klasični GEO paketi (npr. 25 Mbps) često koštaju 50–150 dolara mesečno, bez uračunate opreme, i uz stroge limite potrošnje. Starlink je donekle standardizovao cene – u SAD je oko 110–120 dolara mesečno za običan kućni paket (neograničen internet) u 2025, dok su u nekim siromašnijim regionima tarife niže, a „prioritetni“ i mobilni paketi za firme ili kampere skuplji. Primer cene u UK je oko 75 funti mesečno ispreview.co.uk. Dakle, satelitska usluga je u pravilu skuplja ili jednaka najjačim optičkim paketima, a nudi slabije performanse. Na primer, optički korisnik može plaćati 60 dolara mesečno za 500 Mbps neograničeno, a Starlink korisnik 110 dolara za u proseku možda 100 Mbps. Ipak, tamo gde je satelit jedina opcija, ljudi su spremni da plate više za pristup internetu. Struktura plaćanja se razlikuje: optički provajderi često zahtevaju ugovor ili naplaćuju penale za prevremeni raskid, dok je Starlink mesečna pretplata bez ugovora (ali ste platili opremu unapred). Neki optički provajderi nude TV ili telefon uz internet paket, što menja percepciju vrednosti. Prema izveštajima iz industrije, optika obično ispadne povoljnija od satelita za isti nivo usluge ziplyfiber.com – delimično jer su tekući troškovi optike (održavanje, struja za pojačivače) niži nego upravljanje satelitskom konstelacijom i teleport mrežom.
• Vrednost i skriveni troškovi: Treba uzeti u obzir i limite potrošnje i dodatne naknade. Većina optičkih paketa je neograničena, pa nema dodatne naplate za veće korišćenje. Satelitski provajderi ponekad imaju ograničenja „prioritetnog saobraćaja“ – na primer, Starlink ima Politiku pravedne upotrebe po kojoj korisnici koji potroše određeni prag (npr. 1 TB mesečno) mogu biti usporeni tokom opterećenih sati starlink.com. Klasični satelitski paketi naplaćuju dodatno za veću potrošnju ili samo snažno uspore brzinu posle dostizanja limita. To znači da korisnici sa velikim saobraćajem mogu imati više troškove ili lošiji kvalitet usluge kod satelita. Održavanje ili zamena opreme je još jedan trošak: optički korisnik obično iznajmljuje ili besplatno dobija optički modem/ruter (nekad uz malu mesečnu naknadu od 5–10 dolara, ili može koristiti svoj uređaj). Satelitski korisnik je vlasnik antene – ako se pokvari van garancije, zamena je nekoliko stotina dolara. S druge strane, optički korisnici uglavnom ne plaćaju selidbe; ako se preselite u okviru iste mreže, često dobijate novu instalaciju uz malu ili bez nadoknade. Kod satelita možete fizički poneti antenu bilo gde (za Starlink roaming), ali ćete možda platiti višu roaming naknadu ili viši paket.

Ukratko, optika je generalno isplativija za brzine i pouzdanost koju nudi – ako je dostupna. Plaćate manje po megabitu i imate manje dodatnih troškova. Satelit je često skuplja opcija za znatno slabije brzine, uglavnom zbog skupe tehnologije i nedostatka konkurencije u udaljenim područjima (mada Starlink vrši pritisak na stare provajdere da snižavaju cene). Računica se menja u mestima gde bi povezivanje optikom koštalo desetine hiljada dolara po korisniku – tada je satelitska antena od 600 dolara i 100 dolara mesečno daleko povoljnija za društvo nego polaganje optike, zbog čega satelitski internet i dalje ima smisla. Za samog potrošača, kada su obe opcije na raspolaganju, optika je obično bolji izbor za budžet osim ako nisu potrebne posebne prednosti satelita (mobilnost ili dostupnost). Vredi pomenuti i pojavu 5G fiksnog bežičnog interneta koji je ozbiljan konkurent ceni: mobilni provajderi nude kućni internet za oko 50–80 dolara mesečno bez troška instalacije (samo uključite i koristite 5G ruter). Te usluge, gde postoje, imaju niže cene od satelita i predstavljaju konkurenciju početnim optičkim i kablovskim paketima, dajući potrošačima u nekim područjima i treću opciju za brzi internet.

Novi tehnološki napredak i budući pravci

Pozornica internet konektivnosti se neprestano menja. U poslednjih nekoliko godina posebno su značajna dva razvoja: megakonstelacije satelita u niskoj orbiti (najpoznatiji Starlink) i 5G bežični širokopojasni internet. Ove tehnologije obećavaju prevazilaženje rupa u pokrivenosti i približavanje performansi optici, svaka na svoj način.

• Starlink i sateliti sledeće generacije: SpaceX-ov Starlink je promenio pogled na satelitski internet. Sa hiljadama LEO satelita, Starlink je uspeo da spusti latenciju sa ~600 ms (GEO) na ~30–50 ms, i poveća stvarne brzine na 50–200 Mbps trailblazerbroadband.com starlink.com. Sredinom 2025. Starlink ima skoro 7.000 satelita u orbiti i više od 1,4 miliona aktivnih korisnika u SAD (i još više globalno) trailblazerbroadband.com. Pojavljuju se i konkurentske LEO konstelacije: OneWeb (delimično aktivan, fokusiran na firme i ruralne operatere), Amazonov Project Kuiper (priprema lansiranje prvih satelita), kao i programi iz Kine i EU. Najnoviji sateliti često imaju laserske veze između satelita, što omogućava prenos podataka kroz svemir, smanjuje potrebu za mnogim zemaljskim stanicama i dodatno obara latenciju na velikim udaljenostima. Starlink je već testirao prenose satelit-satelit putem lasera, te bi u budućnosti podaci mogli putovati kroz svemir čak brže nego kroz optičke kablove (jer je kroz vakuum put direktniji nego preko kopna). To je za sada perspektiva budućnosti, ali pokazuje mogućnost da sateliti dopune optiku za specijalizovane, najbrže veze. U neposrednoj budućnosti, Starlink lansira i “V2 Mini” satelite sa većim protokom i planira satelitsko povezivanje mobilnih telefona (da obični telefoni imaju signal i tamo gde nema baznih stanica). Sve ove inovacije imaju za cilj da povećaju kapacitet i integraciju satelita. Ipak, postoje izazovi: Starlink ima pritisak na kapacitet – kako se broj korisnika udvostručio za godinu dana, tako su u nekim zemljama prosečne brzine pale mcsnet.ca. SpaceX to rešava lansiranjem još satelita (uključujući drugu generaciju) i obećava da će veći sateliti biti lansirani raketom Starship. Regulatorna podrška i spekatar su takođe važni – vlade gledaju na satelite kao sastavni deo rešenja za ruralni internet (američki FCC uključuje satelit u podsticaje za širokopojasni pristup u pojedinim slučajevima). Ukratko, jaz između satelita i zemaljskog interneta se smanjuje zahvaljujući LEO konstelacijama. Do 2025. satelitski internet više nije poslednja opcija lošija čak i od najsporijeg DSL-a, već stvarna širokopojasna usluga za mnoge. Sledeće godine će pokazati koliko se satelit može približiti performansama optike i hoće li uspeti da održi kvalitet kako broj korisnika raste.
• 5G-kućni internet (fiksni bežični pristup): Razvoj 5G mobilne mreže omogućio je još jedan način za brzi internet: korišćenje mobilne infrastrukture za kućni internet. Telekomi poput Verizon-a, AT&T i T-Mobile-a u SAD (ali i globalno) uvode 5G Home Internet pakete gde se signal sa bazne stanice prenosi do vašeg Wi-Fi rutera. Prednost je što koristi postojeću bežičnu infrastrukturu – nije potrebno razvlačiti kabl do vaše kuće. Po pitanju brzine, 5G u idealnim uslovima (naročito uz mmWave spekatar ili srednji opseg) može da ponudi stotine Mbps, dok realne kućne brzine idu od ~100 Mbps pa do 300–500 Mbps kod mnogih korisnika broadbandnow.com, a oni blizu mmWave bazne stanice mogu dostići i skoro gigabit. Latencija je vrlo niska – teoretski 1–10 ms, a u praksi najčešće 20–40 ms, poput kablovskog ili DSL pinga wired.com verizon.com. Dakle, 5G fiksni internet može podržati igranje igrica i video pozive gotovo kao žičani internet. Nije dosledan kao optika (brzine variraju zavisno od signala, vremena, gužve), ali napreduje. Pokrivenost 5G kućnog interneta je sve šira; telekomi ciljaju oblasti gde imaju višak kapaciteta – često prigradske ili ruralne regione gde nema optike ali ipak postoji 5G signal. Već sada je satelitski segment ugrožen u nekim mestima, jer ako možete dobiti 100 Mbps preko 5G za 50 dolara mesečno, nećete izabrati 100 Mbps preko Starlinka za duplo veću cenu. Ipak, 5G još ima rupe u pokrivenosti u veoma ruralnim oblastima, naročito daleko od baznih stanica. Dalji napredak poput 5G srednjeg opsega i kasnije 6G nastaviće da povećava brzinu i kapacitet. FWA (fiksni bežični pristup) pomoću 5G-a biće ključni alat za pokrivanje seoskih domaćinstava do kojih optika još neko vreme ne stiže – brže i jeftinije je postaviti opremu na toranj i prijemnik nego razvlačiti kabl. Neki predviđaju da će FWA zauzeti značajan deo tržišta kućnog interneta u narednih 5 godina. Ipak, optika ostaje dugoročno sigurnija investicija tamo gde je racionalno postaviti, a često je optika i osnova za 5G (jer su bazne stanice spajane optikom). U suštini, 5G i satelit ne takmiče se samo međusobno, već zajedno šire mapu brzog interneta u regionima koji su dosad bili zanemareni. Dve tehnologije se mogu i spojiti: kao što je pomenuto, razvija se direktna satelitska veza sa telefonom (Starlink sa T-Mobile, AST SpaceMobile hibrid i dr.), kako bi i nebo postalo 5G bazna stanica.
• Ostali važni tehnološki napreci: Optika takođe ne miruje. Tehnologija optičkih mreža napreduje sa novim standardima kao što su XGS-PON i 25G/50G PON, koji omogućavaju više-gigabitne kućne veze preko postojećih vlakana. Radi se i na daljem smanjenju latencije optike za posebne namene (već je veoma niska, ali optimizacije rutiranja i direktnije trase mogu još malo skratiti vreme, što može biti presudno za recimo finansijska tržišta ili VR/AR aplikacije u budućnosti). Takođe, postoje inovacije za pojednostavljenje postavljanja optike – kao što su jeftiniji načini polaganja, mikrokanalizacija, čak i projekti poput Alphabet-ovog Project Taara (koji koristi laserske zrake među balonima za „bežičnu optiku“). Na satelitskoj strani, više frekvencijske opsege (V-band) i nove modulacije povećavaju kapacitet. Moguće je ubrzo videti GEO satelite sa većom inteligencijom i većim protokom koji dopunjuju LEO konstelacije u gusto naseljenim zonama. Takođe, integracija satelita i 5G je trend: NTN (Non-Terrestrial Networks) standardi u 5G mrežama omogućiće telefonima da automatski koriste satelit kada nema signala sa zemlje – telefoni budućnosti biće stalno online čak i neprimetno za korisnika.

Gledajući unapred, ekosistem širokopojasnog interneta 2025. i budućnosti biće miks optike, 5G i satelita, svaki korišćen tamo gde ima najviše smisla. Optika će i dalje širiti pokrivenost u urbanim i prigradskim zonama i ostaje referenca za visok kvalitet veze. Satelitske konstelacije poput Starlink-a popunjavaće praznine u pokrivenosti i služiti mobilnim ili putujućim korisnicima, uz stalno bolje brzine koje se približavaju zemaljskim servisima. 5G fiksni internet nudiće konkurenciju u regionima sa dobrom mobilnom pokrivenošću, možda po nižim cenama ili onima koji žele laku instalaciju. Za korisnike je ovo dobra vest – više opcija i tehnologija koje se utrkuju da pruže brz internet. Za ruralne zajednice, ovi napreci znače manje digitalne podele: ako neće stići optika, možda će LEO sateliti ili 5G bar privremeno omogućiti brz internet. Svaka tehnologija ima svoju ulogu: optika za kapacitet i nisku latenciju, satelit za dostupnost, a 5G za fleksibilnu bežičnu instalaciju. Umesto da jedna potpuno zameni drugu, najverovatnije ćemo gledati kombinaciju rešenja koja zajedno zadovoljavaju rastuće svetske potrebe za povezanošću.

Zaključak

U poređenju satelitskog i optičkog interneta, jasno je da je optički internet superioran po sirovim performansama – nudi najnižu latenciju, najveći protok i najpouzdaniju uslugu, što ga čini idealnim za gotovo sve zahtevne primene, od striminga i gejminga do rada na daljinu. Ako imate pristup optičkoj mreži (ili uporedivoj žičanoj mreži kao što je kabl), ona će generalno pružiti bolje i isplativije internet iskustvo nego bilo koja satelitska opcija. Satelitski internet, međutim, ima neprocenjivu ulogu tamo gde žičane mreže ne mogu da stignu. Zahvaljujući inovacijama kao što je Starlink-ova LEO konstelacija, satelitska konekcija 2025. godine je daleko od sporih, tromih usluga iz prošlosti: sada isporučuje zaista širokopojasne brzine i može podržati glavne aplikacije, iako uz određene ustupke po pitanju konzistentnosti. Za stanovnike ruralnih područja, digitalne nomade, brodove na moru ili područja pogođena prekidima infrastrukture, satelit je često jedina veza sa svetom i iz godine u godinu postaje sve bolji. Izbor između satelita i optike na kraju se svodi na dostupnost i potrebu. Ako neko živi u dobro pokrivenom području, optika je očigledan pobednik za glavni kućni internet. Ali za one u nedovoljno pokrivenim regionima, satelit može biti jedini izvodljiv izbor – i dobro je što su ga nedavne inovacije značajno unapredile. Takođe, hibridna rešenja su sve češća: možete koristiti optiku kao primarnu konekciju i imati satelitsku rezervu, ili koristiti satelit za udaljene lokacije, dok optika povezuje centralne tačke.

Ukratko, optika vs. satelit nije ravnopravna borba – zavisi od konteksta. Optika vodi po brzini, latenciji i često po ceni, što je čini poželjnim rešenjem za zahteve visoke performanse. Satelit pobeđuje po pokrivenosti i lakoći postavljanja, omogućavajući pristup internetu tamo gde bi za optiku bile potrebne godine ili decenije (ako bi ikada i stigla). Obe tehnologije će koegzistirati, a uz dolazak 5G bežičnog interneta, budućnost Interneta je u raznolikim tehnologijama koje rade zajedno. Kako ulazimo u period posle 2025. godine, nastavak ulaganja u optiku doneće ultra-brze brzine za još veći broj ljudi, dok će se satelitske konstelacije širiti i unapređivati ka većem kapacitetu i nižoj latenciji. Ovakav komplementaran napredak pomaže da jednog dana, gde god da živite – u stanu u centru grada ili u kolibi u divljini – možete pristupiti online brzoj i responzivnoj vezi. Jaz između satelitskog i zemaljskog širokopojasnog interneta značajno se smanjio i daljne inovacije mogu ga još više smanjiti, ali za sada optika ostaje zlatni standard, dok satelit ima ključnu ulogu u povezivanju onih koji su još uvek nepovezani.

Izvori:

1. Trailblazer Broadband – Optički širokopojasni internet u doba Starlink-a (2025) trailblazerbroadband.com trailblazerbroadband.com
2. Ziply Fiber – Optika vs. satelitski internet: Uporedni prikaz ziplyfiber.com ziplyfiber.com
3. Medium (RocketMe Up Networking) – Satelitski vs tradicionalni širokopojasni internet – uporedna analiza medium.com medium.com
4. ISPreview UK – Ookla Q4 2024 Studija o Starlink performansama (februar 2025) ispreview.co.uk ispreview.co.uk
5. USDA (FCC izveštaj) – Statistika o pristupu širokopojasnom internetu u ruralnim i urbanim sredinama usda.gov
6. Fierce Telecom – Troškovi uvođenja optike u ruralnoj Americi (2022) fierce-network.com fierce-network.com
7. Starlink (SpaceX) – Zvanične specifikacije (2023/24) starlink.com
8. Satmarin – Latencija satelitskog interneta (2018) satmarin.com satmarin.com
9. Starlink Installation Pros – Starlink za gejming (Korisničko iskustvo) starlinkinstallationpros.com
10. WIRED – Šta je 5G kućni internet? (2024) wired.com
11. BroadbandNow – Brzine 5G kućnog interneta (2024) broadbandnow.com
12. MCSnet Blog – Starlink vs. optički internet performanse u Alberti (2024) mcsnet.ca mcsnet.ca